The beginning of the end.

Rok trajanja.
Taj jebeni rok trajanja.

Život me je naučio da sve ima svoj rok trajanja. Sve što počne, sve će se i završiti.

Tako život i funkcioniše i ništa se tu ne može. Osim da se prepustiš i uživaš u svakom trenutku.

Osim ako nisi neko ko previše razmišlja o svemu. Ako jesi, dobrodošao u klub. Razumem te.
Ja sam ta osoba.
Ja sam ona osoba koja ide ulicom totalno zamišljena, sa slušalicama u ušima, muzikom pojačanom do daske, i strahom da će sledeći auto biti onaj koji će me pokupiti i smestiti u bolnički krevet sa povredama glave i par slomljenih rebara.

Ja sam ona osoba koja previše razmišlja. Mozak večito razvučen na trista strana, misli ga okupiraju.
Volela bih da znam šta će biti za tri meseca, a sa druge strane ne bih volela da ta tri meseca unapred isplaniram.
Ja sam hodajući paradoks.
Čudna neka osoba.
Jako čudna zapravo.

Ne umem da se definišem. Da se objasnim.
Neko sam ko je jak kao stena, za druge, ali kao leptir krhka kad sam ja u pitanju.
Slaba sam na tuđu tugu i neraspoloženost.
Volim da širim pozitivnu energiju, a najdraže mi je kad se moji bližnji smeju najiskrenije.
Neko sam čija je misija da nasmeje nekog. Tebe. Da, baš tebe.

Ja sam neko ko je imao zid sazidan oko sebe.
Svi oni koju su me povredili i tako lako odbacili, samo su dodavali još jednu ciglu na taj već dovoljno visoki zid.
Krila sam se iza tog zida. Drugi su videli osmeh, jer to je ono što sam im dozvolila.
Zapravo retko ko vidi kroz mene. Retko ko se trudi da vidi šta je iza tog osmeha, za koji kažu da je divan, iako im ne verujem. Šta je iza svega što je dato na dlanu?

Iza svega toga krije se strah.
Znate šta je uzrokovalo taj strah?
Baš taj rok trajanja kog pomenuh na početku.

Lutam ulicama, razmišljam, ponovo.
Kao juče da sam krenula u srednju. Kao juče da je počeo taj emotivni rolerkoster koji i dalje traje.
Sada, ja spremam prijemni. Ja upisujem fakultet.
Ja treba da živim sama.
Ja. Koja zaboravljam da ugasim ringlu, peglu, klimu.
Vreme leti.
Dani prolaze.
Sve prolazi.

Sve ima svoj rok trajanja.
Svemu jednom dođe kraj. To me izluđuje, to me plaši. To me sputava.
To me čini nesigurnom.

Ne želim da neke stvari prestanu. Želim da traju. Želim da budem sigurna da će trajati.
Tražim previše. Lupam gluposti. To je nemoguće.

***

Desila se promena.
Zid je pao.
Sve one cigle koje su nekad dodavane svakom suzom, sada se polako ruše, jedna po jedna.
Oni sivi oblaci i kiša nestaju, sunce sija jače nego ikad.
Svaki dan je sve lepši. Budiš se i zaspiš sa istom mišlju u glavi.
Ta jedna misao menja čitav tvoj svet.
Svaki veliki problem čini se ništavnim. Svaka planina deluje laka za pomeriti.
Svaka oluja izgleda lakše za preživeti je.
Sve to zbog jedne misli u tvojoj glavi.
Negativnost nestaje. Zbog te misli tebi se usred dana usne izviju u najlepši osmeh.
Zbog te misli profesor te upita gde tako zamišljeno gledaš.
Zbog te misli srce skače, pa je mirno. Stomak se prevrne, pa se smiri.
Zbog te misli srećan si.
Mislio si da je nemoguće. I dalje ti je čudno kako sve što se činilo tako velikim, tako nerešivim sada izgleda tako malo, i nebitno.
Sve što želiš je da ta misao i dalje ostane u tvojoj glavi. Sa njom si jači. Osećaš se bolje. Ta misao te čini boljim. Gura te napred. Ispuni celo tvoje telo, um, srce, uhvati te za ruku i sa njom znaš da možeš i na kraj sveta.
Jedna misao.
Počinješ da ludiš. Ne želiš da ta misao nestane. Da te napusti. Znaš šta te čeka bez nje. Ponovo svi problemi u prirodnoj veličini, ponovo vetrovi, kiše smetovi.
Jebeni rok trajanja.

Onda shvatiš da te briga za rok trajanja. Shvatiš da samo želiš da uživaš dok traje. Da tu misao pribiješ u sebe i kažeš joj da je voliš. Da zavoleo si je. Zavoleo si je a da nisi ni primetio. Ne možeš bez nje. Postala je potrebna.
I onda shvatiš da ti se jebe za glupe rokove trajanja, shvatiš da je život najlepši kad ga u trenutku živiš, u trenutku uživaš, i u trenutku si srećan.
Svi čekaju nešto u budućnosti. I život će i na to otići. Život su mali sitni trenuci sa onom mišlju u glavi, kraj sebe.
Budućnost je daleko. A sad, sad je tako blizu. Čuj mene blizu, sad je tu. Sad ti je ispred nosa. Uživaj sad.
Uživam sad.
Jer onaj automobil koji me pokupi možda ne ostavi za sobom samo povrede glave i par slomljenih rebara. Možda ne ostavi ništa za sobom, a uzme puno više.

Just read.

Knjige.

Svuda oko mene knjige.

Istorija, za prvu godinu gimnazije. Gramatika srpskog jezika za gimnazije i stručne škole.

Prijemni.

Jebote, ja spremam prijemni.

JA SPREMAM PRIJEMNI.

Ok, panika. Panika.

Kako sam došla do ovoga? Kad pre? Zašto? Hoću da se igram u pesku.

Vreme. Koliko zapravo ne znam kako da definišem "vreme".

Vreme je ono što ne želim da prođe. Ono što i leti, a i puzi. Ono što prođe, a ustvari ne mrda.

Razumete me?

Podsećam sebe sada na onog lika "koju posluku porati, ovaj poslati.." hahah. Znate na koga mislim.

Sa moje leve strane, knjiga "Igra prestola" na pola pročitana. Zove me, vrišti "čitaj me", kaže "zanimljivija sam od štokavskog narečja, uzmi me u ruke i čitaj me".. Još samo pola knjige do kraja. Šta će mi biti ako uzmem da je pročtam?
Sa desne pak gramatika.. onako nadmena, boginja među knjigama, gleda me i kaže "hoće li ti Lanisteri upisati fakultet?" Ah.
Čemu ovo?

Iskušenja, iskušenja..

ZNAM da treba da učim. Svesna sam toga, ali nešto mi ne da.

Toliko misli u glavi. Trista različitih. Ubijaju. Dovode do eksplozije.

Odlučujem da će i Lanisteri, ali i štokavsko narečje sačekati malo.

Ulazim na jutjub i kucam "Coldplay - Fix you" .. Divna pesma.

Navodi da razmišljaš. Navodi da osećaš.
Misli su lepe. Osećanja i ne baš.

Šalim se. Osećanja su divna. Ali, toliko učine čoveka slabim, toliko "ogoljenim" , toliko uplašenim.
A sa druge strane daju mu snagu da pomeri planine.

Mi smo paradoksalna bića.
Kontradiktorna.
Tako čudna.

Kada volimo u stanju smo na kraj sveta da odemo, a sa druge strane jedna reč može da nas slomi u delove.
U stanju smo da vrištimo od sreće u jednom, a već potpuno u suzama jecamo u drugom trenutku.

Jako čudna bića.

Kaže naslov - strahovi, iskušenja, navike.

Mogla bih malo o tome.

Strahovi. Strahovi everywhere.

I najhrabriji, i najjači čovek na svetu, pa se plaši nečega.
Strah ume da uništi. Strah ume da napravi od tebe kamen jaku osobu.

Razni strahovi postoje. Od onih velikih kao što su gubljenje članova porodice, do onih malih. Ali ne i manje bitnih.
Ja ću pisati o tim malim važnim strahovima.

Strah da se ne posvađaš sa drugaricom.
Strah da ne upadneš na fakultet.
Strah da neka osoba nestane iz tvog života.
Strah da ti ne odgovori na poruku.
Strah da ne kaže " i ja tebe. "
Strah da kolač ne zagori,
Strah da ne padneš na sred škole.
Strah da kažeš kad ti nešto smeta.
Strah da poljubiš.
Strah da kažeš šta osećaš.
Strah da ne dobiješ keca.
Strah da će otići.
Strah da ćeš otići.
Strah da to svakodnevno dopisivanje prestane.
Strah da iskoristiš priliku.
Strah da ne padneš ispit.
Strah da će odjednom sve nestati..
Strah da ga/je pustiš da ode..
Strah od promene..

Zašto da se plašimo?
Priznajem, bojim se svih ovih stvari. Bojim se toliko, da me nervira.
Bojim se stvari koje će se jednostavno desiti.

Bojim se toga da više ne idem u srednju, sa najboljim odeljenjem ikad, i ne pravim gluposti kakve samo mi umemo.
Bojim se da neće biti više njegove poruke.
Bojim se, svako će krenuti svojim putem.

Zašto?

Zašto se plašimo?

Zašto ne kažemo NE strahu?

Zašto ne živimo u trenutku?
ZAŠTO ODOLETI ISKUŠENJU?
Zašto ne napraviti grešku ako si srećan dok je praviš?

Zašto ne kažemo šta osećamo kad za to imamo šanse?

Treba i da kažemo "briga me" i odemo na piće sa drugarima. Ali, sledeći dan provesti za knjigom.
I treba da poljubimo ako osećamo da to tako treba.
I treba da nekom kažemo da je baš taj neko razlog naše sreće.
I treba da pevamo pod zvezdama, koliko god nas grlo bolelo sutra.
Treba da se pustimo. Treba da srušimo taj zid koji smo oko sebe ogradili.
Treba da pustimo ljude da uđu u naše srce.
Treba da naše srce nekom poklonimo na dlanu.
Treba da budemo dobri prijatelji.
Treba da iskucamo i pošaljemo tu poruku, koliko god da nas je STRAH.
Treba da nekom kažemo da nam NEDOSTAJE.
Treba da nekom pokažemo svoja osećanja.
Zašto se plašiti da li ćemo biti povređeni?
I to će se desiti. I to će nas učiniti jačima.

Treba da se volimo.
Treba da osećamo.
JEBENO TREBA DA ŽIVIMO.

Bez osvrtanja.
NE POSTOJE GREŠKE.
Sve, SVE, se desilo jer je trebalo da se desi.

Ljudi su otišli, da bi napravili mesta za neke bolje ljude da dođu.
Promena je gadna.
Ali, promena je divna takođe.

Zašto da budemo robovi navika?

U tvojoj je glavi da li ćeš ostaviti cigare. Ako hoćeš - MOŽEŠ.
Ako nećeš - šta druge briga da li se truješ ili ne!?

Okreni broj, samo kaži "Nedostaješ mi." i spusti slušalicu.
Ljudima je i to dovoljno.

Voli. Osećaj. Obraduj.

Strah te da ne izgubiš nekog?
JEBENO SE POTRUDI DA SE TO NE DESI.
Strah te da ne dobiješ keca?
UČI. DRUŠTVENE MREŽE SU TU UVEK.
Strah te da pošalješ poruku?
ISKUCAJ PA NEK DRUGARICA KLIKNE "POŠALJI" UMESTO TEBE.
Strah te da kažeš šta misliš?
KAŽI SEBI "DOSTA SI ĆUTAO!"
Strah te da će otići?
KAŽI "NEMOJ DA IDEŠ."

Promena će svakako biti.. ali, IMAŠ SVOJ ŽIVOT U SVOJIM RUKAMA.
Strahovi su bedni u odnosu na MOGUĆNOSTI koje poseduješ.

Ne žali se na stvari na koje si mogao da utičeš, a nisi.
Nemoj da sediš skrštenih ruku.
POBEDI STRAHOVE.

MOŽEŠ.
HOĆEŠ.

Jači si od strahova. Jači si od navika.

Jači si nego što misliš.

Živi.

Ministarstvo aktivizma

Eto mene opet..

Sada, malo o ozbiljnijoj temi.

Naime, pisaću o jednom fenomelanom projektu. Ali i naravno, kakav je taj projekat utisak ostavio na mene.

Je l' možete da verujete da je gotov letnji raspust? Da je ove nedelje bio poslednji ponedeljak koji ćemo zapravo voleti? Da nam neće svaki dan vikend biti? Da nećemo više moći da spavamo do podne, i ceo dan ne uđemo u kuću? Ja, ne mogu. Previše mi je sve brzo prošlo. Proletelo je.
Ali, ako mi je nešto obeležilo ovaj raspust to su divni ljudi oko mene..
Ne, neću krenuti da patetišem još..
Još.. hah..

Krećem da pišem o projektu koji je postao high-light ovog letnjeg raspusta - Ministarstvo aktivizma...

Lap top-uključen.
Kamera-uključena.
Slušalice-tu.

Pripremam se za prvi onlajn sastanak za projekat u koji sam uključena.

Čoveče, od 7 gradova Srbije koji su uključeni u ovaj veeeeliki projekat, moj je jedan od njih. Jej!
Jako sam uzbuđena, novi ljudi, nova poznanstva, novi projekti, nova iskustva, nova znanja, jedva čekam da krenemo.

Započinjemo prvi sastanak onim čuvenim "Je l' me čujete?" .. Ah ta internet konekcija.

Svi smo tu. Prekul ekipa. Mladi ljudi, sa istim ciljem. Podići današnju omladinu na noge!

Saznajem više o projektu na ovom prvom sastanku.

Naime, finansira ga Američka ambasada u Srbiji, i realizuje se na nacionalnom nivou. Mi, mladi, proaktivni ljudi iz Loznice, Bora, Šapca, Kragujevca, Majdanpeka, Novog Sada i Pančeva imaćemo priliku da putujemo u neki od navedenih gradova i decu koja pohađaju sedmi, i osmi razred osnovne i prvi razred srednje škole kroz zanimljive interaktivne raionice podstaknemo na aktivnije učešće u društvenom životu, volontiranju, i parlamentu svoje škole.

Oduševljena sam idejom i jedva čekam da krenemo da radimo punom parom.

U periodu od Januara do Avgusta, skoro svake nedelje imali smo onlajn sastanke, i dogovarali se kako bismo na najbolji način realizovali sve što su koordinatori isplanirali.

Svi smo jedva čekali prvi seminar obuke, kada bismo se svi okupili i konačno upoznali.

Negde početkom Avgusta javljeno mi je da će to biti 19. Avgusta u Loznici i bukvalno sam skočila od sreće!
Konačno ću videti sve moje ministre, imati priliku da sa njima radim, učim od njih i doobro se zabavim.

Došao je i taj 19. Avgust, nakon što je svaki dan bio sve duži i duži kako se seminar bližio.
Doći iz Bora do Loznice nije lako. Drugarica i ja smo krenule ujutru u pet, a stigle popodne u 1.
Hah. Lako.
Daleko je od toga.
Put je toliko bio dug da smo mogle na more da odemo.
Ali, vredelo je. Svih 9 sati puta vredeli su zbog onoga kako smo se provele dva dana u Loznici.

Dva i po dana provedena u Loznici bili su ubedljivo najbolji dani raspusta.

Toliko sjajnih ljudi, toliko genijalnih ideja, toliko pozitivne energije, toliko smeha, toliko razmene iskustava, toliko genijalnih radionica. Sve je bilo savršeno.

Učili smo kako da prenesemo znanje, kako da na pravi način javno nastupamo, kako da se obraćamo kada nam je nešto potrebno, kako da pregovaramo,
Pored svega toga imali smo vremena da razgovaramo, zezamo se, i sprijateljimo se. Previše mi je drago što mi se ukazala prilika da prisustvujem ovom seminaru, naučim dosta i upoznam toliko fenomenalne ljude.
Stvarno sve ministre smatram svojim prijateljima.


Zbližili smo se i bili jako tužni kada je svemu tome došao kraj. Nije nam bilo dosta.

Ja sam stvarno slaba na oproštaje, i odlaske i bilo sam jako tužna kada sam krenula da se pakujem za nazad.

Ali, znam da nas tek čeka period druženja. Jedva čekam da krenemo sa radionicama, i motivišemo mlađe od nas da žele da se aktiviraju i bave korisnim stvarima.

Vratile smo se u Bor pune novih ideja, znanja, prijatelja širom Srbije.

Čast mi je da budem deo jednog ovakvog projekta, čast mi je da radim sa tako sjajnim ljudima. Zahvalna sam vam svima što ste mi ulepšali letnji raspust! :-)

Until next time..

Let's live a little.

Život.

Život.

Život.

Čudna jedna stvar za ne?

Prolazi.. Previše brzo prolazi.

Vreme jebeno mnogo brzo leti. Toliko leti da mi dođe da se uhvatim za glavu kada vidim da sledeće godine idem iz grada u drugi grad zbog fakulteta. Ja. Ej, ja, STUDENT. Ja, koja i dalje ujutru uzmem eurokrem na kašičicu i pustim Sunđer Boba... Bože, kako vreme samo leti.

Ali, ovo nije tekst o meni, i o tome kako ja i dalje gledam crtaće, i davim se u slatkišima.

Ne, ovo je tekst o životu.

I ne, ovo nije jedan od onih zamarajućih tekstova o životu. Zapravo, ovo bi kao trebalo da bude neki motivacioni tekst. U tom sam duhu ovih dana. Šta ću. Potrudiću se da bude zanimljivo.

Ovo je tekst o propuštenim prilikama, prolaznosti života, brzini letenja vremena, straha od malih stvari, prepuštanju uživanju i još par stvari. Pa da krenem.

Propuštene prilike su gadna stvar da vam kažem ja.
One izjedaju.
One ubijaju.
One proganjaju.
One podsećaju.
Ne dozvolite da propustite priliku. Nema ništa gore nego kad znate da ste mogli, a niste.

I verujte mi, ne želite da bijete glavu sa onim "šta bi bilo, kad bi bilo".

Ako imate priliku, uradite to. Šta god bilo. Nemate šta da izgubite.

Sutra previše brzo stiže. I dok kažete "keks" situacija u kojoj ste se našli je deo vaše prošlosti i kroz glavu vam samo prolaze momenti koji bi se desili da ste nešto drugo preduzeli.

Zato znate šta? Pošaljite tu poruku. Otvorite tu konverzaciju, iskucajte to "Ej" i kliknite pošalji.
Nemate šta da izgubite.
Ups, pardon. Imate. Imate da izgubite i onu malu šansu koja vam je 50% zagarantovana nakon slanja poruke.
Nemojte da vas je strah.

Je l' vam se priča sa nekim? Pa, pozovite ga majku mu.
Stavite do znanja da vam taj neko nedostaje.

Ljudi, nažalost, nemaju tu moć čitanja misli. Zato nam je podarena moć govora. Kažite sve što vam je na duši. Ako za to, naravno, imate priliku.

Ne želite da ujutru ustanete i pomislite "Ej, pa mogao sam to da kažem/uradim.." ..

Ljudi moji, boli propuštena prilika. Vraća se u vidu sećanja svaki jebeni dan i udara vas po faci. Kao što već rekoh, proganja.

Želite da se ljubite sa nekim? Poljubite ga.
Želite da se grlite? Zagrlite.
Želite da razgovarate? Okrenite broj.

Ljudima je nekad potrebno staviti direktno do znanja šta želite Recite to. Skupite ta jebena muda i ispljunite. Nije teško.
Koga zavaravam? Jeste. Prejebeno je teško. Ali jebeno vredi. Zgaziti ponos zbog ljudi, vredi.
Naravno, zbog onih bitnih ljudi.

Nemojte da čekate da vam nešto padne sa neba. Uzmite stvar u svoje ruke. Rešite to sami. Bićete ponosni na sebe.

Život je kratak.

Pojedite taj sendvič sa slaninom, pa od sutra pazite na liniju.
Recite "Volim te" prvi. Ako to zaista iz dubine duše osećate. Nije greh voleti. Voleti je najlepše.
Smejte se glasno na sred ulice. Pa nek gledaju ljudi. Jebe vam se za ljude. Oni će uvek pričati.
Ostanite budni celu noć. Sačekajte izlazak Sunca.
Odvrnite muziku do daske i skačite po kući.
Lezite na krov visoke zgrade i gledajte zvezde.
Uživajte u tuđem uspehu.
Trčite po kiši.
Ljubite se na kiši. (jebete upalu pluća)
Provedite dan u krevetu, gledajući seriju.
A onda sledeći dan sa društvom napolju.
A onda sledeći sa porodicom.
Pevajte glasno. Onako baš baš glasno. Koliko god očajno zvučali.
Kažite joj da vam se sviđa. Previše je stidljiva da to uradi prva.
Devojke, izađite bez šminke.
Momci. Pa poljubite je. Vidite kako vas gleda u usne, dok gricka svoju donju.
Pročitajte dobre knjige, i gledajte sjajne filmove.
Grlite se satima.
Ljubite se dok usne ne zabole.
Udarite glavom u zid. Valja i to nekad. Naučite dosta.
Uradite jebeno šta vas čini srećnima. Jer ono što uradite i srećni ste, nije jebena greška.

Greška je propustiti priliku.
Greška je odustati od ljudi.
Greška otići bez pozdrava.
Greška je zbog ponosa izgubiti bitnu osobu.
Greška je da vam neko nedostaje a da mu to ne stavite do znanja.
Greška je ne poljubiti kad se to može.
Greška je pustiti iz zagrljaja prebrzo.
Greška je ne izviniti se kad zajebeš stvar.
Greška je ne oprostiti.
Greška je kajati se za ono što si uradio a bio PRESREĆAN.
Greška je širiti mržnju.
Greška je zapostavljati ljude.
Greška je davati lažnu nadu.

Život je jedan. Jedan jedini. Nemojte da razmišljate o tome šta ste mogli, već o tome šta ste uradili.

Za 50 godina, osvrnite se i kažite "Au jebote, al' sam ja tad imao muda."

Lep je osećaj kada prebrodite strah. Osećate se kao najjači čovek na planeti.

Iskucajte to "Ej" i pošaljite.. verujte mi na reč.

SjajanDan i WeeeebDan imaju isti broj slova. Slučajnost? Ne bih rekla.

WebDan... hmm, hm.

Održan 12. i 13. aprila 2014. godine,  u sali Muzičke škole u Boru. Drugi put za redom. Da, da, činjenice. 

Prošle godine ova konferencija, posvećena mladima, održana je prvi put. Dva lika su nam upala na sred časa i ispitala koliko nas ima smart phone, a koliko nas koristi tviter. Moje odeljenje, naravno, čuveno android odeljenje, skoro celo je diglo ruke. Dva lika su bila oduševljena. Jedan nas je čak i ishvalio na tviteru.Ta dva lika bili su organizatori ove konferencije. Pozvali su nas na neki "WebDan". Svi smo naše telefone odmah uzeli u ruke i prijavili se. Idemo svi! Biće kul.. valjda. 

Bilo je i više nego kul. Bilo je fenomenalno! Inspirativno i sjajno. Oduševili smo se.. znam za sebe da ja jesam. 

Kada sam izašla pomislila sam "Pf, što li traje samo jedan dan?".. baš je proletelo.

Godinu dana kasnije, stiže mi mejl. Obaveštenje o WebDanu 2014. Jej! Ove godine traje dva dana! Prijavila sam se odmah, i bila među prvima koji su poslali prijavu za ovu konferenciju. Nisam želela da propustim ovu stvar, nikako. 

Nasmejani volonteri su nas sačekali na ulazu, i širili su pozitivnu energiju. Još na ulazu videlo se da nas čeka divan dan.
Organizatori su odradili sjajan posao. Verujem da im je srce bilo puno, i da su znali da je svo cimanje oko WebDana vredelo, kada su videli koliko se omladine odazvalo. Koliko omladine je aktivno slušalo predavanja, bilo željno znanja. To je i čar ove konferencije. Razmena znanja, iskustava, priča. 

Celokupna konferencija je posvećena mladima, i njihovoj edukaciji. Stvari koje se mogu naučiti za samo dva dana su stvarno posebne. Neprocenjivo je iskustvo slušati predavače koji su nama bliski godinama kako govore šta su sve postigli u životu. WebDan nas uči da su trud, rad, i volja ključ uspeha. Uči nas da ništa nije nemoguće ako veruješ u sebe. Da ništa nije teško ako želiš da uspeš. Ali isto tako da nećeš moći da uspeš ako ne daš 110% sebe.

"Ma hajde, kakav WebDan, to je dosadno, hajmo na kafu." - Mi jesmo mladi, i treba da izlazimo, idemo na kafu, družimo se. Ali WebDan pruža nešto drugo. Pruža novi način druženja. Druženje uz učenje. Da ne pominjem da i tamo ima kafe i grickalica koliko ti duša želi. ;)
WebDan nam pruža priliku da stičemo nova znanja, da upoznajemo nove ljude, da učimo iz iskustava onih koji su uspeli. Pruža nam priliku da se edukujemo na jako zanimljiv način. Apsolutno svaka stvar koju smo čuli na WebDanu može samo da nam koristi.

Za mene WebDan predstavlja bombu pozitivne energije. Predstavlja jednu sjajnu konferenciju na kojoj sam se super provela, i puno toga naučila. Predstavlja skup mladih, perspektivnih ljudi, iz različitih zemalja, koji bez ikakvih predrasuda razgovaraju i razmenjuju iskustva između sebe. 

WebDan za mene predstavlja once in a life time experience i nešto što se ne propušta. 

Sigurna sam, da će WebDan2015 biti još bolji nego sada, sa još dobrih predavača, i da će još više omladine prisustvovati ovoj konferenciji. 

Untill next year... 

Hejterka o današnjici

Hm, nešto me nateralo da počnem ovo da pišem. Pričala sam kako imam stvari preko glave, gde ću sad još i ovo. Ali eto, evo me.
Ne verujem da vas zanima ko sam, odakle sam, i šta radim. Već samo ono o čemu ću da pišem. Mada, možda i to smatrate besmislenim. No, ja sam odlučila da podelim svoje neko mišljenje sa malo širom javnošću.

Naime, aktivan sam korisnik i tvitera, i instagrama i fejsbuka. Kao i svaki mlad čovek, dosta mi vremena odlazi na ova "čuda". U poslednje vreme nešto mi je došlo da dosta kopam po netu, čitam. Neke stvari su mi toliko upale u oči da su me dovele do ovoga da napišem prvi put nešto ovako i na kraju objavim.

Primetila sam da je sve više "dece" na ovim društvenim mrežama. Sad, šta ja smatram pod pojmom "dete"?
Uskoro punim 18 godina, a i sama umem ponekad da se osetim detinjasto. Treća sam godina srednje, te srednjoškolci za mene nisu deca. Ne, govorim o osnovcima.
Primetila sam da je sve više dece koja su šesti, sedmi, osmi razred na društvenim mrežama. Hajde, to i nije tako loše. Jebiga, živimo u 21. veku, lap top, pametni telefoni, i društvene mreže su nešto što je deo današnjice i bez čega "ne možemo". Nemojte pogrešno da me razumete, smatram da su jako korisni.
Ono što ne smatram korisnim je da gore već pomenuto dete izbacuje na ovim društvenim mrežama "sunce me probudilo, a u glavi ludilo" nakon svoje pijane noći kada posle dva piva nije znalo kako se zove.
Čuj mene, dva piva, mislila sam pola piva. Da, da, pola piva.
Kada na svojim naslovnim fotografijama to isto dete drži flašu Džek Denijelsa a pritom to samo sebi ne može da priušti. Možda roditelji mogu. Ali, koj normalan roditelj bi svom detetu od 14,15 godina kupio bocu Džeka?
Smatram da nekom ko je u osnovnoj školi ne treba svaki drugi tvit da bude o tome kako jedva čeka petak da se "odnese".
Da se razumemo, ne živim u 18. veku, i ne mislim da osnovce treba držati pod ključem. Naprotiv, mladost ludost, i treba da se druže. Ono čime sam ja revoltirana je to da druženje današnje dece ne može da prođe bez alkohola. Oni su negde, u svom mozgu umislili da ne mogu da se opuste ako "ne popiju koju".
Devojke se trude da izgledaju tri, četiri pa i više godina starije, stavljaju tonu šminke i upropašćavaju svoju kožu koja im nikad lepša neće biti nego sad.
U školi izgledaju kao devojčice, a onda uveče, utegnu se u miniće, kratke dekoltirane majice, sa previše šminke i transformišu se u devojke od 20 godina. Zašto? Čemu sve to? Da bi se svidele nekom momku? Da bi privukle pažnju? Devojčice, proći će vam detinjstvo u privlačenju pažnje. Nećete moći da vratite vreme. Jednog dana ćete kukati što ste kao "klinke" žurile da odrastete.
Da ne bude da kritikujem samo devojčice.. dečaci.. dečaci počinju da tripuju neki kriminal. Uzor im postaju kriminalci, narkomani.. a cilj da izađu, napiju se, i nekog pretuku.

Koga okriviti za ovakvu pojavu?
Roditelje, medije, ili prosto poremećen sistem vrednosti u ovoj državi?
Kažu, vaspitanje polazi od kuće, i to jeste tačno. Ali, koliko samo slučajeva ima da dete dolazi iz fenomenalne porodice, a društvo, ili "ulica" ga pokvari? Koliko ima divnih roditelja, toliko sa druge strane ima onih koji zanemaruju svoju decu. Divnih roditelja koji se osmehnu ćerki koja izađe iz stana zakopčana do grla, i ne pogledaju šta je u velikoj kesi koju nosi sa sobom. I onih roditelja koji dete ni ne pogledaju kada im se pojavi pre izlaska.
"Moje dete? Ma nema šanse.." - Da, da. Vaše dete. Čudno zar ne?

U medijima sve više nasilja.
Stvari koje su bile nenormalne u vreme naših roditelja sada su normalne. Zato i često čujemo ono čuveno "U moje vreme.. "
Izlazak u diskoteku ne može da prođe bez nekog sranja, ili tuče. Ah, tuča je bilo i ranije. Naravno. Dvojica momaka se pokače oko devojke. Klasika. Ili, jedan lik pogledao drugog popreko, izgurali se, malo izubijali i otišli na pivo. Danas su tuče došle na neki novi nivo. Ne staje se dok nekog toliko ne pretučeš da ne može da ustane. Zašto širiti nasilje i mržnju, kad možemo umesto toga širiti ljubav?

Da se razumemo, mrzim generalizovanje. Ne podnosim kad neko o većini zaključuje na osnovu pojedinca ili manjine. Ah, što me to nervira. Izluđuje.
Nije mi to cilj ovde. Nije mi cilj da generalizujem, nije mi cilj da prozivam, i da pljujem. Možda malo da iskritkujem šta sam primetila da se dešava oko mene, a neprimereno je. Čast izuzecima, onima koji se ponašaju u skladu sa godinama i ne žure da odrastu. Svaka čast onima koji izađu i sjajno se provedu bez alkohola, ili .. trave.
Pišem ovo da bih skrenula pažnju. Kome? Uf, kome.. Možda roditeljima. Možda baš onima koji će se ovim tekstom osećati prozvano. Ali, gledajte to sa ove strane, čim ste se pronašli ovde možda je vreme za neke promene?
Nisam tu da solim pamet, da filozofiram. Ne, ovde sam da bih podelila neko svoje mišljenje. Neke svoje stavove kad je ovo u pitanju.

I eto, moj prvi tekst. Hm, čitam ga sad, i ono, nije loše. Možda budem ja ta koja ću biti prozvana i ispljuvana.. ali it's worth a shot, isn't it?