Rok trajanja.
Taj jebeni rok trajanja.
Život me je naučio da sve ima svoj rok trajanja. Sve što počne, sve će se i završiti.
Tako život i funkcioniše i ništa se tu ne može. Osim da se prepustiš i uživaš u svakom trenutku.
Osim ako nisi neko ko previše razmišlja o svemu. Ako jesi, dobrodošao u klub. Razumem te.
Ja sam ta osoba.
Ja sam ona osoba koja ide ulicom totalno zamišljena, sa slušalicama u ušima, muzikom pojačanom do daske, i strahom da će sledeći auto biti onaj koji će me pokupiti i smestiti u bolnički krevet sa povredama glave i par slomljenih rebara.
Ja sam ona osoba koja previše razmišlja. Mozak večito razvučen na trista strana, misli ga okupiraju.
Volela bih da znam šta će biti za tri meseca, a sa druge strane ne bih volela da ta tri meseca unapred isplaniram.
Ja sam hodajući paradoks.
Čudna neka osoba.
Jako čudna zapravo.
Ne umem da se definišem. Da se objasnim.
Neko sam ko je jak kao stena, za druge, ali kao leptir krhka kad sam ja u pitanju.
Slaba sam na tuđu tugu i neraspoloženost.
Volim da širim pozitivnu energiju, a najdraže mi je kad se moji bližnji smeju najiskrenije.
Neko sam čija je misija da nasmeje nekog. Tebe. Da, baš tebe.
Ja sam neko ko je imao zid sazidan oko sebe.
Svi oni koju su me povredili i tako lako odbacili, samo su dodavali još jednu ciglu na taj već dovoljno visoki zid.
Krila sam se iza tog zida. Drugi su videli osmeh, jer to je ono što sam im dozvolila.
Zapravo retko ko vidi kroz mene. Retko ko se trudi da vidi šta je iza tog osmeha, za koji kažu da je divan, iako im ne verujem. Šta je iza svega što je dato na dlanu?
Iza svega toga krije se strah.
Znate šta je uzrokovalo taj strah?
Baš taj rok trajanja kog pomenuh na početku.
Lutam ulicama, razmišljam, ponovo.
Kao juče da sam krenula u srednju. Kao juče da je počeo taj emotivni rolerkoster koji i dalje traje.
Sada, ja spremam prijemni. Ja upisujem fakultet.
Ja treba da živim sama.
Ja. Koja zaboravljam da ugasim ringlu, peglu, klimu.
Vreme leti.
Dani prolaze.
Sve prolazi.
Sve ima svoj rok trajanja.
Svemu jednom dođe kraj. To me izluđuje, to me plaši. To me sputava.
To me čini nesigurnom.
Ne želim da neke stvari prestanu. Želim da traju. Želim da budem sigurna da će trajati.
Tražim previše. Lupam gluposti. To je nemoguće.
***
Desila se promena.
Zid je pao.
Sve one cigle koje su nekad dodavane svakom suzom, sada se polako ruše, jedna po jedna.
Oni sivi oblaci i kiša nestaju, sunce sija jače nego ikad.
Svaki dan je sve lepši. Budiš se i zaspiš sa istom mišlju u glavi.
Ta jedna misao menja čitav tvoj svet.
Svaki veliki problem čini se ništavnim. Svaka planina deluje laka za pomeriti.
Svaka oluja izgleda lakše za preživeti je.
Sve to zbog jedne misli u tvojoj glavi.
Negativnost nestaje. Zbog te misli tebi se usred dana usne izviju u najlepši osmeh.
Zbog te misli profesor te upita gde tako zamišljeno gledaš.
Zbog te misli srce skače, pa je mirno. Stomak se prevrne, pa se smiri.
Zbog te misli srećan si.
Mislio si da je nemoguće. I dalje ti je čudno kako sve što se činilo tako velikim, tako nerešivim sada izgleda tako malo, i nebitno.
Sve što želiš je da ta misao i dalje ostane u tvojoj glavi. Sa njom si jači. Osećaš se bolje. Ta misao te čini boljim. Gura te napred. Ispuni celo tvoje telo, um, srce, uhvati te za ruku i sa njom znaš da možeš i na kraj sveta.
Jedna misao.
Počinješ da ludiš. Ne želiš da ta misao nestane. Da te napusti. Znaš šta te čeka bez nje. Ponovo svi problemi u prirodnoj veličini, ponovo vetrovi, kiše smetovi.
Jebeni rok trajanja.
Onda shvatiš da te briga za rok trajanja. Shvatiš da samo želiš da uživaš dok traje. Da tu misao pribiješ u sebe i kažeš joj da je voliš. Da zavoleo si je. Zavoleo si je a da nisi ni primetio. Ne možeš bez nje. Postala je potrebna.
I onda shvatiš da ti se jebe za glupe rokove trajanja, shvatiš da je život najlepši kad ga u trenutku živiš, u trenutku uživaš, i u trenutku si srećan.
Svi čekaju nešto u budućnosti. I život će i na to otići. Život su mali sitni trenuci sa onom mišlju u glavi, kraj sebe.
Budućnost je daleko. A sad, sad je tako blizu. Čuj mene blizu, sad je tu. Sad ti je ispred nosa. Uživaj sad.
Uživam sad.
Jer onaj automobil koji me pokupi možda ne ostavi za sobom samo povrede glave i par slomljenih rebara. Možda ne ostavi ništa za sobom, a uzme puno više.
Taj jebeni rok trajanja.
Život me je naučio da sve ima svoj rok trajanja. Sve što počne, sve će se i završiti.
Tako život i funkcioniše i ništa se tu ne može. Osim da se prepustiš i uživaš u svakom trenutku.
Osim ako nisi neko ko previše razmišlja o svemu. Ako jesi, dobrodošao u klub. Razumem te.
Ja sam ta osoba.
Ja sam ona osoba koja ide ulicom totalno zamišljena, sa slušalicama u ušima, muzikom pojačanom do daske, i strahom da će sledeći auto biti onaj koji će me pokupiti i smestiti u bolnički krevet sa povredama glave i par slomljenih rebara.
Ja sam ona osoba koja previše razmišlja. Mozak večito razvučen na trista strana, misli ga okupiraju.
Volela bih da znam šta će biti za tri meseca, a sa druge strane ne bih volela da ta tri meseca unapred isplaniram.
Ja sam hodajući paradoks.
Čudna neka osoba.
Jako čudna zapravo.
Ne umem da se definišem. Da se objasnim.
Neko sam ko je jak kao stena, za druge, ali kao leptir krhka kad sam ja u pitanju.
Slaba sam na tuđu tugu i neraspoloženost.
Volim da širim pozitivnu energiju, a najdraže mi je kad se moji bližnji smeju najiskrenije.
Neko sam čija je misija da nasmeje nekog. Tebe. Da, baš tebe.
Ja sam neko ko je imao zid sazidan oko sebe.
Svi oni koju su me povredili i tako lako odbacili, samo su dodavali još jednu ciglu na taj već dovoljno visoki zid.
Krila sam se iza tog zida. Drugi su videli osmeh, jer to je ono što sam im dozvolila.
Zapravo retko ko vidi kroz mene. Retko ko se trudi da vidi šta je iza tog osmeha, za koji kažu da je divan, iako im ne verujem. Šta je iza svega što je dato na dlanu?
Iza svega toga krije se strah.
Znate šta je uzrokovalo taj strah?
Baš taj rok trajanja kog pomenuh na početku.
Lutam ulicama, razmišljam, ponovo.
Kao juče da sam krenula u srednju. Kao juče da je počeo taj emotivni rolerkoster koji i dalje traje.
Sada, ja spremam prijemni. Ja upisujem fakultet.
Ja treba da živim sama.
Ja. Koja zaboravljam da ugasim ringlu, peglu, klimu.
Vreme leti.
Dani prolaze.
Sve prolazi.
Sve ima svoj rok trajanja.
Svemu jednom dođe kraj. To me izluđuje, to me plaši. To me sputava.
To me čini nesigurnom.
Ne želim da neke stvari prestanu. Želim da traju. Želim da budem sigurna da će trajati.
Tražim previše. Lupam gluposti. To je nemoguće.
***
Desila se promena.
Zid je pao.
Sve one cigle koje su nekad dodavane svakom suzom, sada se polako ruše, jedna po jedna.
Oni sivi oblaci i kiša nestaju, sunce sija jače nego ikad.
Svaki dan je sve lepši. Budiš se i zaspiš sa istom mišlju u glavi.
Ta jedna misao menja čitav tvoj svet.
Svaki veliki problem čini se ništavnim. Svaka planina deluje laka za pomeriti.
Svaka oluja izgleda lakše za preživeti je.
Sve to zbog jedne misli u tvojoj glavi.
Negativnost nestaje. Zbog te misli tebi se usred dana usne izviju u najlepši osmeh.
Zbog te misli profesor te upita gde tako zamišljeno gledaš.
Zbog te misli srce skače, pa je mirno. Stomak se prevrne, pa se smiri.
Zbog te misli srećan si.
Mislio si da je nemoguće. I dalje ti je čudno kako sve što se činilo tako velikim, tako nerešivim sada izgleda tako malo, i nebitno.
Sve što želiš je da ta misao i dalje ostane u tvojoj glavi. Sa njom si jači. Osećaš se bolje. Ta misao te čini boljim. Gura te napred. Ispuni celo tvoje telo, um, srce, uhvati te za ruku i sa njom znaš da možeš i na kraj sveta.
Jedna misao.
Počinješ da ludiš. Ne želiš da ta misao nestane. Da te napusti. Znaš šta te čeka bez nje. Ponovo svi problemi u prirodnoj veličini, ponovo vetrovi, kiše smetovi.
Jebeni rok trajanja.
Onda shvatiš da te briga za rok trajanja. Shvatiš da samo želiš da uživaš dok traje. Da tu misao pribiješ u sebe i kažeš joj da je voliš. Da zavoleo si je. Zavoleo si je a da nisi ni primetio. Ne možeš bez nje. Postala je potrebna.
I onda shvatiš da ti se jebe za glupe rokove trajanja, shvatiš da je život najlepši kad ga u trenutku živiš, u trenutku uživaš, i u trenutku si srećan.
Svi čekaju nešto u budućnosti. I život će i na to otići. Život su mali sitni trenuci sa onom mišlju u glavi, kraj sebe.
Budućnost je daleko. A sad, sad je tako blizu. Čuj mene blizu, sad je tu. Sad ti je ispred nosa. Uživaj sad.
Uživam sad.
Jer onaj automobil koji me pokupi možda ne ostavi za sobom samo povrede glave i par slomljenih rebara. Možda ne ostavi ništa za sobom, a uzme puno više.
No comments:
Post a Comment