Just read.

Knjige.

Svuda oko mene knjige.

Istorija, za prvu godinu gimnazije. Gramatika srpskog jezika za gimnazije i stručne škole.

Prijemni.

Jebote, ja spremam prijemni.

JA SPREMAM PRIJEMNI.

Ok, panika. Panika.

Kako sam došla do ovoga? Kad pre? Zašto? Hoću da se igram u pesku.

Vreme. Koliko zapravo ne znam kako da definišem "vreme".

Vreme je ono što ne želim da prođe. Ono što i leti, a i puzi. Ono što prođe, a ustvari ne mrda.

Razumete me?

Podsećam sebe sada na onog lika "koju posluku porati, ovaj poslati.." hahah. Znate na koga mislim.

Sa moje leve strane, knjiga "Igra prestola" na pola pročitana. Zove me, vrišti "čitaj me", kaže "zanimljivija sam od štokavskog narečja, uzmi me u ruke i čitaj me".. Još samo pola knjige do kraja. Šta će mi biti ako uzmem da je pročtam?
Sa desne pak gramatika.. onako nadmena, boginja među knjigama, gleda me i kaže "hoće li ti Lanisteri upisati fakultet?" Ah.
Čemu ovo?

Iskušenja, iskušenja..

ZNAM da treba da učim. Svesna sam toga, ali nešto mi ne da.

Toliko misli u glavi. Trista različitih. Ubijaju. Dovode do eksplozije.

Odlučujem da će i Lanisteri, ali i štokavsko narečje sačekati malo.

Ulazim na jutjub i kucam "Coldplay - Fix you" .. Divna pesma.

Navodi da razmišljaš. Navodi da osećaš.
Misli su lepe. Osećanja i ne baš.

Šalim se. Osećanja su divna. Ali, toliko učine čoveka slabim, toliko "ogoljenim" , toliko uplašenim.
A sa druge strane daju mu snagu da pomeri planine.

Mi smo paradoksalna bića.
Kontradiktorna.
Tako čudna.

Kada volimo u stanju smo na kraj sveta da odemo, a sa druge strane jedna reč može da nas slomi u delove.
U stanju smo da vrištimo od sreće u jednom, a već potpuno u suzama jecamo u drugom trenutku.

Jako čudna bića.

Kaže naslov - strahovi, iskušenja, navike.

Mogla bih malo o tome.

Strahovi. Strahovi everywhere.

I najhrabriji, i najjači čovek na svetu, pa se plaši nečega.
Strah ume da uništi. Strah ume da napravi od tebe kamen jaku osobu.

Razni strahovi postoje. Od onih velikih kao što su gubljenje članova porodice, do onih malih. Ali ne i manje bitnih.
Ja ću pisati o tim malim važnim strahovima.

Strah da se ne posvađaš sa drugaricom.
Strah da ne upadneš na fakultet.
Strah da neka osoba nestane iz tvog života.
Strah da ti ne odgovori na poruku.
Strah da ne kaže " i ja tebe. "
Strah da kolač ne zagori,
Strah da ne padneš na sred škole.
Strah da kažeš kad ti nešto smeta.
Strah da poljubiš.
Strah da kažeš šta osećaš.
Strah da ne dobiješ keca.
Strah da će otići.
Strah da ćeš otići.
Strah da to svakodnevno dopisivanje prestane.
Strah da iskoristiš priliku.
Strah da ne padneš ispit.
Strah da će odjednom sve nestati..
Strah da ga/je pustiš da ode..
Strah od promene..

Zašto da se plašimo?
Priznajem, bojim se svih ovih stvari. Bojim se toliko, da me nervira.
Bojim se stvari koje će se jednostavno desiti.

Bojim se toga da više ne idem u srednju, sa najboljim odeljenjem ikad, i ne pravim gluposti kakve samo mi umemo.
Bojim se da neće biti više njegove poruke.
Bojim se, svako će krenuti svojim putem.

Zašto?

Zašto se plašimo?

Zašto ne kažemo NE strahu?

Zašto ne živimo u trenutku?
ZAŠTO ODOLETI ISKUŠENJU?
Zašto ne napraviti grešku ako si srećan dok je praviš?

Zašto ne kažemo šta osećamo kad za to imamo šanse?

Treba i da kažemo "briga me" i odemo na piće sa drugarima. Ali, sledeći dan provesti za knjigom.
I treba da poljubimo ako osećamo da to tako treba.
I treba da nekom kažemo da je baš taj neko razlog naše sreće.
I treba da pevamo pod zvezdama, koliko god nas grlo bolelo sutra.
Treba da se pustimo. Treba da srušimo taj zid koji smo oko sebe ogradili.
Treba da pustimo ljude da uđu u naše srce.
Treba da naše srce nekom poklonimo na dlanu.
Treba da budemo dobri prijatelji.
Treba da iskucamo i pošaljemo tu poruku, koliko god da nas je STRAH.
Treba da nekom kažemo da nam NEDOSTAJE.
Treba da nekom pokažemo svoja osećanja.
Zašto se plašiti da li ćemo biti povređeni?
I to će se desiti. I to će nas učiniti jačima.

Treba da se volimo.
Treba da osećamo.
JEBENO TREBA DA ŽIVIMO.

Bez osvrtanja.
NE POSTOJE GREŠKE.
Sve, SVE, se desilo jer je trebalo da se desi.

Ljudi su otišli, da bi napravili mesta za neke bolje ljude da dođu.
Promena je gadna.
Ali, promena je divna takođe.

Zašto da budemo robovi navika?

U tvojoj je glavi da li ćeš ostaviti cigare. Ako hoćeš - MOŽEŠ.
Ako nećeš - šta druge briga da li se truješ ili ne!?

Okreni broj, samo kaži "Nedostaješ mi." i spusti slušalicu.
Ljudima je i to dovoljno.

Voli. Osećaj. Obraduj.

Strah te da ne izgubiš nekog?
JEBENO SE POTRUDI DA SE TO NE DESI.
Strah te da ne dobiješ keca?
UČI. DRUŠTVENE MREŽE SU TU UVEK.
Strah te da pošalješ poruku?
ISKUCAJ PA NEK DRUGARICA KLIKNE "POŠALJI" UMESTO TEBE.
Strah te da kažeš šta misliš?
KAŽI SEBI "DOSTA SI ĆUTAO!"
Strah te da će otići?
KAŽI "NEMOJ DA IDEŠ."

Promena će svakako biti.. ali, IMAŠ SVOJ ŽIVOT U SVOJIM RUKAMA.
Strahovi su bedni u odnosu na MOGUĆNOSTI koje poseduješ.

Ne žali se na stvari na koje si mogao da utičeš, a nisi.
Nemoj da sediš skrštenih ruku.
POBEDI STRAHOVE.

MOŽEŠ.
HOĆEŠ.

Jači si od strahova. Jači si od navika.

Jači si nego što misliš.

Živi.